PROFESORICA SVETLANA CENIĆ: Sa kojim pravom neko može da tvrdi da BiH može još da se zadužuje za čisto neproduktivno trošenje?

Lakoća sa kojom partijska bh. “struka” ponavlja kako je BiH malo zadužena zemlja, zastrašujuća je iz dva razloga. Prvo, govori o potpunom neznanju i neodgovornosti, a drugo o sebičnosti i odsustvu svake primisli da postoji javni interes.

Lakoća sa kojom se u vlasti odugovlači razmatranje tržišta kapitala, na primer, ukazuje da postoje jasni privatni interesi iznad javnih, a drugo ono večno neka rešavaju to oni sledeći.

Budući da je potrošnja jedne osobe zarada druge, kada se stvara mnogo kredita, ljudi troše i zarađuju više, cene većine imovine rastu, a većina to voli. Drugim rečima, kada neko (zajmoprimac-dužnik) posuđuje novac (nazvan glavnica) po ceni (kamatnoj stopi), zajmoprimac-dužnik može potrošiti više novca nego što će imati u zaradi i ušteđevini u bliskoj budućnosti. Ali, dugoročno to zahteva od njih da vrate glavnicu plus kamatu, a kada je moraju vratiti, to zahteva od njih da troše manje novca nego što imaju. Ova dinamika je razlog zašto je dinamika kredita/potrošnje/otplate duga inherentno ciklična.

Svi koji su dovoljno dugo prisutni da bi bili pogođeni njime nekoliko puta, trebalo bi da budu dobro upoznati s ciklusom kratkoročnog duga. Počinje tako što se novac i krediti lako daju kada su ekonomska aktivnost i inflacija niži od željenih, i kada su kamatne stope niske u odnosu na stope inflacije i niske u odnosu na stope povrata na druge investicije. Ti uslovi podstiču zaduživanje radi trošenja i ulaganja (kod nas najmanje ulaganja!), što uzrokuje rast cena imovine, ekonomske aktivnosti i nivo inflacije sve dok ne budu viši od željenih, kada se novac i krediti ograničavaju, a kamatne stope postaju relativno visoke u odnosu na stope inflacije i stope povrata na druge investicije. To dovodi do manjeg zaduživanja radi trošenja i ulaganja, što dovodi do nižih cena imovine, usporavanja ekonomske aktivnosti i niže inflacije, što dovodi do pada kamatnih stopa, lakšeg korištenja novca i kredita i ponovnog početka ciklusa.

Ono što se ignoriše jeste način na koji se ovi kratkoročni ciklusi dužništva zbrajaju u velike, dugoročne cikluse dužništva. Budući da je kredit stimulans koji stvara euforiju, vlade se ne sustežu u zaduživanju. To dovodi do rasta duga tokom vremena, što obično dovodi do toga da većina kratkoročnih cikličnih uspona i padova duga bude veća od prethodnih, što se zbraja i stvara dugoročni ciklus dužništva, koji završava kada postane neodrživ.

Kapacitet za preuzimanje većeg duga je drugačiji na početku ciklusa velikog duga kada su dužnička opterećenja niža i postoji veći potencijal da dug/kredit budu u mogućnosti da finansiraju “poduhvate” nego kasnije u ciklusu velikog duga kada su dužnička opterećenja veća, a zajmodavci imaju manje produktivnih opcija. U toj ranoj fazi, lako je zaduživati ​​se – čak i mnogo zaduživati ​​- i vraćati to. Ali kasno u ciklusu velikog duga, kada dugovi i troškovi otplate duga postanu visoki u odnosu na prihod i vrednost druge imovine koja se može koristiti za ispunjavanje obaveza otplate duga, rizici od neizvršenja obaveza su veći. Također, kasno u ciklusu velikog duga, kada postoji mnogo dužničke imovine i obaveza u odnosu na prihod, balansiranje pokušaja održavanja kamatnih stopa dovoljno visokim da zadovolje zajmodavce-kreditore, a da one ne budu previsoke za zajmoprimce-dužnike postaje izazovnije. To je zato što su dugovi jedne osobe imovina druge i oboje moraju biti ispunjeni.

Drugim rečima, zato što je ugodnije posuđivati ​​i trošiti, ako se ne pazi, dug i servisiranje duga mogu rasti poput raka, jedući nečiju kupovnu moć i istiskujući drugu potrošnju. To je ono što čini dugoročni ciklus velikog duga.

Uz pad industrijske proizvodnje, odlazak radne snage, pad nataliteta, veliku zaduženost javnih i državnih preduzeća, nizak nivo produktivnosti… I da ne nabrajam dalje, sa kojim pravom neko može da tvrdi da BiH može još da se zadužuje za čisto neproduktivno trošenje i neodgovorno davanje obećanja?!

Zato sam već dosadila svima pričom o fiskalnim reformama i oživljavanju tržišta kapitala vraćanjem kakve-takve sigurnosti investitorima.

Tržište kapitala je ključno za funkcionisanje svake savremene ekonomije jer omogućava efikasnu alokaciju finansijskih resursa između investitora i preduzeća, te time podstiče ekonomski rast i stabilnost: mobiliše štednju, obezbeđuje dugoročni kapital, diverzifikuje izvore finansiranja, podstiče bolje korporativno upravljanje, indikator je ekonomske klime, a investitorima je omogućeno da lako kupe ili prodaju svoje investicije, što povećava njihovu spremnost da ulažu u hartije od vrednosti i time dodatno dinamizuje tržište.

Kakav je indikator ekonomske klime činjenica da se dešavaju dani kada nema trgovine ili je trgovina manja nego što jedna trafika ima u toku dana?!

Zato se vodi debata oko vraćanja poverenja investitora, a zahtev privrednika je bio jasan – uvedite bar drugostepeni organ jer je čekanje da se završi upravni spor, kao jedini način da se žale na odluke komisije, nerazumno dugo i skupo.

Upravni akti koje donosi Komisija za vrijednosne papire (npr. oduzimanje dozvole, izricanje kazni, odbijanje registracije prospekta) imaju prirodu upravnih akata, i po Zakonu o upravnom postupku FBiH, protiv takvih odluka mora postojati pravo na žalbu ili upravni spor – osim ako zakon izričito isključuje žalbu.

Ako se želi dvostepeni upravni postupak, zakonodavac može formirati žalbeno telo unutar Ministarstva finansija, koje bi delovalo kao drugostepeni organ, ili uspostaviti žalbeno telo ne nužno u Ministarstvu.

Mnoge zemlje su formirale nezavisne žalbene odbore koji su institucionalno odvojeni od Komisije, specijalizovani za oblast tržišta kapitala, sastavljeni od stručnjaka (pravnika, ekonomista, regulatora) i imaju jasan mandat i transparentan postupak. U Hrvatskoj Vijeće Hrvatske agencije za nadzor financijskih usluga (HANFA) ima posebni Odbor za drugostepeno odlučivanje. U Srbiji Ministarstvo finansija jeste formalno drugostepeni organ, ali u praksi postoji jasna procedura i stručno telo koje odlučuje.

Čak i u SAD-u, koje su učestvovale u uspostavljanju tržišta kapitala kod nas nakon rata, firme i fondovi koji žele da se žale na odluke regulatornih tela na tržištu kapitala najčešće koriste sledeće pravne i institucionalne mehanizme: žalba unutar samog regulatornog tela SEC (U.S. Securities and Exchange Commission), a ako SEC izrekne kaznu ili zabranu, firma može najpre podneti zahtev za reverziju ili reviziju odluke pred Komisijom (unutrašnji apelacioni proces). Zatim, FINRA (Financial Industry Regulatory Authority) – postoji unutrašnji žalbeni proces pred National Adjudicatory Council (NAC), a nakon toga, moguće je i dalje ići na spoljne žalbene instance.

Formiranje drugostepenog organa pri Ministarstvu finansija jeste pravno moguće, ali može biti problematično sa stanovišta nezavisnosti i regulatorne usklađenosti sa međunarodnim standardima, te se zato preporučuje uspostavljanje nezavisnog žalbenog tela, koje može biti vezano za Komisiju, parlament ili drugo nezavisno regulatorno telo – ali uz garantovanu institucionalnu autonomiju.

Ne bih sada o tome da ni sadašnja komisija nije birana jer su pametni, stručni i imaju dugo iskustvo na tržištu, već zato što su ih partije predložile iz svojih redova. Da izbegnemo priču o nezavisnosti, molim vas.

Vratimo se priči o tome kako izbeći ekonomsku katastrofu i dati opravdanu nadu ljudima da će sutra imati da jedu i oni koji nisu partijski povlašteni.

To su moji jedini razlozi, uz poštovanje vlastite struke, zašto uopšte polemišem i sa onima koji nisu ništa od toga.