Ana je imala težak život. Još kao dete suočila se sa gubicima koje niko ne bi trebalo da preživi.
Njen otac je preminuo kada je imala deset godina, a majka je ubrzo posle toga obolela od teške bolesti.
Od tog trenutka, Ana je morala da odraste brže nego što je želela.
Umesto školskih izleta i bezbrižnog detinjstva, naučila je da kuva, čisti, brine o majci i mlađoj sestri. Često je posle škole radila u pekari do kasno uveče da bi zaradila koji dinar više.
Bilo je dana kada nije znala da li će sutra imati za hleb.
Ali Ana nikada nije dozvolila da je tišina očaja zauvek pokori. U sebi je negde duboko čuvala veru da će jednog dana biti drugačije. Ta nada ju je terala da ide dalje.
Završila je školu uprkos svemu, upisala fakultet i radila dva posla da bi platila stan i knjige.
Nije imala luksuz da odustane. Svaka nova prepreka za nju je bila samo još jedan razlog da bude jača.
Godine borbe naučile su je da prava snaga ne znači nikada ne pasti, već svaki put ustati.
Naučila je da traži pomoć kada joj je potrebna, ali i da bude oslonac drugima kada su oni padali.
Danas Ana radi kao psiholog i pomaže ljudima koji prolaze kroz teške trenutke.
Kaže da joj je upravo ono kroz šta je prošla dalo snagu da razume bol drugih.
Njena priča nije priča o savršenom životu. To je priča o istrajnosti, veri i ljubavi koja se prema sebi i drugima vraća kao svetlost.
Snaga koju je otkrila nije došla preko noći. Ona je rasla iz svake suze, svakog neuspeha i svakog jutra kada je odlučila da pokuša još jednom.
Ana danas živi život koji je sama izgradila. Mir joj nije došao spolja, već iznutra.
I zna jedno: snaga koju smo tražili ceo život, uvek je bila u nama.
„Snaga nije u tome da nikada ne padneš, već u tome da se svaki put digneš.“
