Stajao sam na autobuskoj stanici dok je kiša nemilosrdno padala, a pored mene je stajao dječak bez jakne, mokre kose zalijepljene za čelo. U rukama nije imao ništa, samo je gledao u asfalt kao da mu je svejedno što kisne.
Bez puno razmišljanja sam mu pružio svoj kišobran i rekao da ga slobodno uzme. Podigao je pogled, iznenađen, i tiho rekao: „Ali… kako ćete vi?“ Samo sam slegnuo ramenima i rekao da ću se snaći.
Uzeo je kišobran, napravio nekoliko koraka, a onda se iznenada zaustavio. Okrenuo se prema meni i uradio nešto što nisam očekivao ni u snu. U tom trenutku shvatio sam da ovo nije bila obična sitnica — i da će mi taj prizor ostati urezan zauvijek.
Dječak je stajao nekoliko metara dalje, držeći kišobran iznad glave, kao da se premišlja da li da ode. Kiša je i dalje padala istim tempom, hladna i uporna, ali on je izgledao kao da je potpuno zaboravio na nju. Okrenuo se još jednom prema meni, pogledom koji nije bio dječiji koliko sam očekivao.
Zatim je polako prišao nazad i pružio mi kišobran. „Ne mogu ga uzeti,“ rekao je tiho. Zbunjen, pitao sam ga zašto, misleći da se samo stidi. On je tada spustio pogled i dodao nešto što me je pogodilo pravo u srce.
„Mama mi je rekla da nikad ne uzimam nešto ako ne mogu da vratim,“ rekao je. Te riječi su mi u tom trenutku zvučale ozbiljnije nego što bi trebalo da zvuče iz usta jednog djeteta. Pokušao sam mu objasniti da je u redu, da je kiša jaka i da mu treba.
On je odmahnuo glavom i čvrsto stegao dršku kišobrana. „Ali ja želim da vratim,“ rekao je odlučno. Zatim je podigao kišobran i postavio ga iznad moje glave, dok je sam ostao na kiši. Taj prizor me je potpuno zatekao.
„Ne, ne… dođi pod kišobran,“ rekao sam brzo, ali on se samo nasmiješio. Bio je to kratak, iskren osmijeh, kakav se rijetko viđa. „Vi ste mi ga dali prvi,“ rekao je. „Red je da ja sad čuvam vas.“
Ljudi su prolazili pored nas, neki su nas gledali čudno, neki uopšte nisu obraćali pažnju. Kiša je stvarala male lokve oko naših cipela, a ja sam stajao mokar, ali nijednog trenutka nisam pomislio da uzmem kišobran nazad. Osjećao sam se kao da sam svjedok nečega važnog.
Pitao sam ga kuda ide po ovakvom vremenu. Rekao je da ide kući, ali da mu nije daleko. „Navikao sam na kišu,“ dodao je, kao da to nije ništa posebno. U tom glasu nije bilo žaljenja, samo prihvatanje.
Pokušao sam mu opet dati kišobran, ali ovaj put sam shvatio da nije stvar u tvrdoglavosti. Bila je to lekcija. Dječija, jednostavna, ali snažnija od mnogih koje sam čuo od odraslih ljudi.
Na kraju je spustio kišobran u moje ruke. „Evo,“ rekao je, „sad smo kvit.“ Zatim se okrenuo i počeo da odlazi niz ulicu, mokar, ali uspravan. Gledao sam za njim, osjećajući kako mi se grlo steže.
Prije nego što je nestao iza ugla, okrenuo se još jednom. Mahnuo mi je i doviknuo: „Hvala vam što ste stali!“ Ta rečenica mi je odzvanjala u glavi jače nego zvuk kiše.
Ostao sam stajati još nekoliko minuta, potpuno zaboravivši na autobus. Kiša mi je natapala jaknu, ali nisam osjećao hladnoću. Osjećao sam nešto drugo — sram jer sam mislio da ja pomažem njemu, a zapravo je on pomogao meni.
Tek tada sam shvatio koliko malo treba da te neko podsjeti šta znači poštenje. Nije to bila velika gesta, nije bilo heroja ni aplauza. Samo dijete i kišobran na kiši.
Kada je autobus konačno stigao, ušao sam unutra mokar, ali sa neobičnim mirom u sebi. Ljudi su gunđali zbog vremena, ali ja sam se samo blago nasmiješio. Znao sam da ću taj susret pamtiti dugo.
Danima poslije, svaki put kad bi pala kiša, sjetio bih se tog dječaka. Njegovog pogleda, njegovih riječi i tog trenutka kada je odlučio da vrati više nego što je dobio. I shvatio sam da ponekad najvažnije lekcije dolaze od onih od kojih ih najmanje očekujemo.
