Milan je čitav život radio kao stolar. Svako jutro ustajao je pre zore, oblačio radno odelo i odlazio u radionicu u kojoj je proveo više od četrdeset godina.
Njegove ruke bile su ispucale od rada, ali nikada se nije žalio. Govorio je da pošten posao hrani čoveka i čuva dostojanstvo.
Ipak, duboko u sebi nosio je jednu neostvarenu želju.
Još kao dečak voleo je da crta. Satima je posmatrao pejzaže i pokušavao da ih prenese na papir. Ali život je imao drugačije planove. Porodica je bila siromašna, pa je morao rano da počne da radi.
Kada je otišao u penziju, osećao se izgubljeno. Dani su prolazili sporo. Mislio je da su njegovi najbolji dani zauvek iza njega.
Jednog dana pronašao je stare četkice i nekoliko boja koje je davno kupio.
Odlučio je da pokuša.
Prve slike nisu bile savršene. Mnoge je bacao jer nije bio zadovoljan. Ali nije odustajao.
Svakog dana učio je nešto novo.
Sa sedamdeset godina organizovao je svoju prvu izložbu.
Ljudi su bili oduševljeni njegovim radovima.
Milan je tada shvatio da godine ne određuju kada je pravo vreme za snove.
Pravo vreme je onda kada odlučimo da pokušamo.
Danas kaže da mu penzija nije kraj života, već početak jednog potpuno novog poglavlja.
„Godine su samo brojke. Strast i hrabrost nemaju rok trajanja.“
