NIKOLA KRSTIĆ, IZ BEOGRADA: Ratko Mladić je bio zločinac i krvnik, a sada će postati glavni junak nacional-šovinističke bajke koja će služiti za dizanje ludila…
Nikola Krstić, novinar iz Beograda, komentirao je za „Slobodnu Bosnu“ histeriju u režimskim medijima u Srbiji i bh. entitetu Republika Srpska, nakon smrti ratnog zločinca Ratka Mladića.
Bio je riječi i o hvalospjevima političara o preminulom zločincu te porukama koje se na takav način šalju preživjelim žrtvama i njihovim obiteljima.
Nakon smrti ratnog zločinca Ratka Mladića režimski mediji u Srbiji i bh. entitetu Republika Srpska ponovno pišu hvalospjeve o pravosnažno osuđenom ratnom zločincu. Od zločinca iz Kalinovina se opraštaju Milorad Dodik, ali i „opozicionari“ Draško Stanivuković, Jelena Trivić… Otkazuju se koncerti, javne manifestacije na Palama.. Kako sve komentirate?
– Srebrenički inferno je zajednička tačka za mnoge u vlasti, delove opozicije, veći deo akademske, umetničke i medijske zajednice, vojne, bezbednosno i policijske strukture. Smrt glavnoodgovornog za genocid jeste nešto što bi trebalo da bude deo tog iracionalnog u našem političkom podneblju, budući da verzija istine za vladajuću klasu u Srbiji i Republici Srpskoj ne odgovara stvarnom činu. Ratko Mladić će tek sada da postane glavni junak nacional-šovinističke bajke koja će služiti za dizanje ludila u našem društvu. Očekujmo uskoro mnoštvo murala, knjiga, filmova, predstava, tribina i drugih trabunjarija o viteškim podvizima ove persone, jer će on morati da služi ovom nakaradnom poretku i nakon svoje smrti. Njegova služba će tek da se nastavi.
Šta nam naslovne strane režimskih medija i specijalne emisije povodom Mladićeve smrti govore o tome koliko je duboko “državni projekat poricanja” zapravo ukorijenjen u medijski sistem?
– Taj državni projekat poricanja velezločinaštva srpskih snaga iz devedesetih suštinski je danas povezan sa održavanjem ovog neoliberalnog kazamata. Masovne grobnice, hladnjače i logori iz tog vremena bili su prvi temelji za ovaj pljačkaški poredak na polu-periferiji. Ne postoji tu nikakav ritualni i ezoterični zakon ćutanja, već je on suštinski povezan sa materijalnim interesima vladajućih družba nakon pada Slobodana Miloševića. Ukoliko bi oni počeli da pričaju o zločinima iz prethodnog stoleća, sve ove kule vavilonske bi počele da se urušavaju, jer bi im stemelji nad kojima su građene počeli da se drmaju. Propaganda u Srbiji, banalnom kakva jedina može da ovde funkcioniše, verovatno nesvesno, ali indirektno zapravo brani to, a ne samog Mladića, iako to misli da jedino čini.
Sjetimo se i kako je Aleksandar Vučić, svojedobno, preko tabli Bulevar Zorana Đinđića u Beogradu prelijepio plakatom „Bulevar Ratka Mladića“. Danas gradonačelnik Laktaša predlaže da se u tom gradu ulica nazove po ratnom zločincu. Vjerujete li da, kada bi se u Srbiji dogodila katarza i suočavanje s prošlošću, i u RS-u došlo do promjena?
– Ne znam gde se tačno dogodila katarza. U Nemačkoj? Japanu? Francuskoj? Velikoj Britaniji? Rusiji? Americi? Mi sada vidimo u Nemačkoj da je otišlo u potpuno drugu krajnost kada podržavaju Izrael i njihov istrebljivački pohod u zapadnoj Aziji. Gde je taj proces suočavanja sa prošlošću došao do svojih konačnih rezultata? To je ovde toliko postala otrcana projektna fraza, da bi trebalo da se svrsta u rečnik arhaizma. Katarza će doći kada ljudi u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji, Albaniji i svuda drugde na ovom prostoru shvate da jedni od drugih nemaju bliže. Ovakav kapitalistički sistem nikada neće dozvoliti da dođe do bilo kakvog zaceljenja, i to govorim svuda, on će stalno proizvoditi nova strašila i nova ludila kako bi održavao haotičnost na nivou neizdržljivosti. Ne može u Srbiji da se dogodi katarza, a da se to ne desi u Hrvatskoj ili Bosni, ili obratno. Moramo zajedničkim snagama to da učinimo. Ili nas verovatno neće biti.
Kažete da ste ravnodušni prema Mladićevoj smrti, no na društvenim mrežama, među običnim građanima, prevladavaju komentari i reakcije od kojih se diže kosa na glavi. Postoji li neka definicija kojom bi smo mogli okarakterizirati takve stavove?
– Društvene mreže su zlo. Na njima isplivava ono najgore iz nas. Mnoštvo tih ljudi su manji od makovog zrna kada su na ulici, ali im ta virtuelna avlija dozvoljava da ispune sve svoje hirove koje u suvoparnoj realnosti ne umeju ili ne smeju. Inače, nacionalisti su čudna sorta kao i svuda drugde. Jedni će da tvrde da se u Srebrenici, primera radi, ništa nije dogodilo, a drugi će da govore da nije dovoljno pobijeno. Jedni će Ratka Mladića da nazivaju herojem, a Dražu Mihailovića izdajnikom, a drugi će Mladića da nazivaju komunjarom, a Dražu Čičom. Lako je pričati na internetu šta je Mladić, ali ono što je Mladić znaju samo njegove žrtve i oni koji su njegovu hordu preživeli.
Kakvu poruku ovakav masovni društveni ispraćaj zločinca Ratka Mladića šalje preživjelim žrtvama i njihovim porodicama u BiH?
– Znate, nekada je i tišina znak. Moja ravnodušnost nije ekvivalent da ću zaboraviti na njega, kako to ljudi mogu da protumače, naprotiv, to je moj otklon od njega i njegovih zlodela. Kada se odmaknete i pustite one koji su glasni u njegovoj odbrani, vi šaljete takođe poruku. Ne možete vi da utičete na one koji će danas da ga oplakuju i veličaju. Ne možete vi njima ništa trenutno da promenite. Čak i da krenete da ih napadate, davali biste na značaju. Neka ih, neka misle da je otišao junak. Neka žive u toj halucinaciji, ali život uvek, i to za ovo kratko vreme mog boravka na planeti Zemlji, na kraju iskristališe pravu sliku. Onakva kakva zaista jeste. Kao što sam napisao. Bio je zločinac. Bio je krvnik. I sada ga više nema. To je to.
